The Green Dragon Inn

Konačno malo slobodnog vremena da pišem i o putovanjima po Novom Zelandu… Pošto ste me kritikovali da ne kačim dovoljno fotografija, u narednim postovima će ih biti više.

hobbiton_4302

Imali smo sreće da na Novi Zeland dođemo pred sam početak leta i tako mogli da uživamo u dugim i toplim danima. Prilika da se odmaknemo dalje od Aucklanda nam se ukazala posle 1.5 mesec boravka ovde, krajem januara. Miloš je bio velikodušan i ponudio nam svoj auto dok je on sa devojkom bio u Wellingtonu. Mi smo sa teskoćom prihvatili :) … i isplanirali celodnevni izlet negde van Aucklanda.

Screen Shot 2015-04-22 at 00.45.53

Kako smo ipak geeky porodica, odluka je bila laka… Hobbiton. Mesto se zapravo zove Matamata i u svetu je poznato kao jedina očuvana komercijalna lokacija gde su snimani filmovi iz trilogija Lord of the rings, kao i The Hobbit.
Jedna od prvih stvari koja me je odusevila na ovom putovanju je koliko je u stvari Novi Zeland dobar za vožnju. Ne dobar, odličan! Putevi su slični našim magistralnim putevima (dok oko Aucklanda dominiraju veliki i široki autoputevi). Čim se odmakneš iz gradskog špica i guzvi, ostaje ti samo da uživaš u perfektnim putevima koji se vijugaju po savršenoj prirodi Severnog ostrva. Ali kad kažem savršenoj, to zapravo ne mogu da dočaram rečima, a verovatno ni slikama (ali pokušaću).
Druga stvar koju sam primetio je da na putevima i nema mnogo saobraćaja (čim se udaljiš iz Aucklanda), i koliko su pažljivi (čitaj spori) vozači. Niko nikoga ne obilazi i svi (ali bukvalno SVI!) se drže ograničenja od 100km/h koje važi na svim auto/magistralnim putevima. Prosto je neverovatno, a nekom ko je došao iz Srbije, malo i neprijatno. Za autoput sa više traka, ograničenje od 100km/sat je zaista malo i tek poneko se usudi da zgazi čak do 110km/sat. Sa druge strane, saobraćaj se tokom puta toliko proredio da nisam viđao druge automobile. Uglavnom, dobar je osećaj, voziti u ovakvoj okolini, po ovakvim putevima… Vożnja je bila baš odmor za mozak i uživanje. I uz stalno vraćanje na istu misao … “jel’ moguće?… gde smo!”

Hamilton

hobbiton_1105

Pauza za ručak/piknik je bila u predgrađu Hamiltona, u Forest Lake. Nastao 1930-ih, Forest Lake je najvećim delom činila močvara koja je isušena. Sačuvano je malo jezero Rotokaeo, a na njegovim obalama izgrađena drvena pešačka staza, jer je zemlja oko jezera i dalje na pojedini mestima prilično vlažna i verovatno ne baš stabilna i bezbedna za šetnju. Prošetali smo ovom stazom, oduševili se biciklistickom stazom za decu, Hamilton BMX. Tek shvatam da u močvarnom predelu nekog Hamiltona koji broji oko 150.000 stanovnika prvi put vidim kako treba da izgleda prava BMX staza.

hobbiton_1092

Minogue park, jezero i staza, sa takodje profesionalnim netball terenima i centrom, sve to u prečniku od nekoliko desetina ili par stotina metara je bila prava destinacija za predah i razgledanje. I ovde, u lokalnom kafiću je kafa sredstvo kojim se stvaraju lojalne mušterije, a stalni ostaju stalni. Hrana je podjednako dobra kao u bilo kom kafiću/restoranu u Queen Street-u u srcu Aucklanda. U celoj zemlji očigledno postoji neki nepisani zakon koji zabranjuje služenje loše kafe i spremanje bezukusne klope koja pri tome ne izgleda i kao remek delo u tanjiru (makar to bio samo sendvič… nikada nije samo sendvič).

Hobbiton

hobbiton_4116

Posle 2-2.5 sata vožnje, stižemo u Hobbiton. To je ustvari veliki lep parking, centralna zgrada sa šalterom za karte, kafićem i prodavnicom suvenira, sve sa prepoznatljivim fontom i simbolima iz filmova. Preuzeli smo rezervisane karte, i krećemo na vođenu turu (koja traje oko 2.5 sata). Inace, naša tura (pun autobus entuzijasta željnih lično da vide svoju omiljenu scenografiju)  je bila u 15h, sledeća u 15.15, pa u 15.30 itd.

hobbiton_4162

hobbiton_4149

hobbiton_4151

Autobusom se za 5 minuta stiže na pravu destinaciju, brdo sa ispresecanim stazama do poznatih “kućica” i scena iz filma. Vodič je bio prijatan, duhovit taman toliko da ni ne pomislimo da je ovo možda 100000 put kako priča iste detalje i postavlja ista trik pitanja, ne bi li otkrio najvernijeg “fan-a”. Zaista se potrudio da nam dočara doživljaje sa snimanja, kao i napor studija da održi što više detalja u tajnosti do samog početka snimanja. I naravno skretao nam je pažnju na scene i detalje koje ćemo moći da prepoznamo na sledećem gledanju filma. Od manje ili više poznatih kućica, do potpuno veštačkog drveta, napravljenog sa preko 300.000 plastičnih listova, do metoda za mahovinu i patinu na ogradama koji se koristi u żelji da se dobije starinski izgled… pa do degustacije pravog ginger beer-a u Green Dragon Inn-u…

hobbiton_4182

hobbiton_4255

hobbiton_4247

Petar nikako nije bio jedan od entuzijasta, čak je nekima zapao za oko. Bio je jaaaako nervozan, nestrpljiv i glasan dok smo bili tamo. Bio je pomalo zainteresovan samo da popravi, namesti ili uzme delove scenografije… A po mogućstvu ponese i kući. I pored svega toga, poseta Hobbitonu je magično iskustvo koje ne bi trebalo da propusti bilo ko ko se nadje u blizini Aucklanda (posebno ako voli LOTR serijal).

hobbiton_4131

hobbiton_4307

hobbiton_4126

hobbiton_4141

Posle svega, ostaja je ogromna želja za kupovinom nekog dobrog automobila, zarad vožnje po ovakvom Novom Zelandu (samo vožnja, destinacija je manje bitna, možda čak i nepotrebna). Sada mi je jasno zašto je Henry Cole-u ovo omiljena destinacija na planeti za vožnju motora.

hobbiton_4297

Prvi utisci sa posla

Day 0

Prvi dan na poslu je prošao manje više isto kao i u svakoj iole boljoj firmi u Beogradu. Prvo upoznavanje sa firmom i istorijom, pa posle upoznavanje sa timom i svojim menadžerom. Ovo je prvi put da radim za menadžera koji je mladji od mene, ali Nick-ove godine mogu da zavaraju samo na prvi pogled (ima 28 godina). Nick mi do sada deluje kao jedan od najkompetentnijih i najboljih menadžera za koje sam radio (uz izuzetak Raj-a iz Adobe-a). Pored toga sto je odličan menadžer, on je više nego odličan developer, što stvarno upotpunjuje sliku.
Sto se tima tiče, imamo predstavnike sa skoro svih kontinenata. Mohammed koji je iz Iraka, Derik iz Brazila, Amy iz Kine, Jacques is Južne Afrike i Clare koja je Novozelandjanka. Prosto je neverovatno koliko su svi timovi mešavina najrazličitijih ljudi i kultura. Moram da priznam da mi to bas prija. Ne osećam se ni u jednoj situaciji kao stranac.

Prostor i kafa

Orion je organizovan u ogromne open space-ove, sa puno mesta za odmaranje i sastanke. Sale za sastanke su vrlo lepo sredjene. Ima zatvorenih sala sa stolovima za sedenje i televizorima, a ima i onih gde se stoji (koje se meni mnogo vise svidjaju). Ove druge su odvojene od ostatka prostora staklom, pa su polu-zatvorene, i imaju dugačke barske stolove sa barskim stolicama. Sve je naravno puno tabli, markera, sticky-a i raznih drugih pomagala. Sve sale imaju tv, uz obavezni AppleTV tako da mozes bežično da se povežeš na projektor/tv. Prostor deluje veoma veselo, i ostavlja utisak da je dosta truda uloženo u dizajn prostora. Pored ovoga, na raspolaganju nam je jedna ooogromna kuhinja, kao i par manjih, odlicni espresso aparati (oni profi od 200 kila, kao u kafićima), kao i besplatan doručak i voće u neograničenim količinama.
Pored ovoga, postoji caffe u sklopu kompanije gde možemo da kupimo kafu, sokove, sendviče, pastu i salate (zaposleni imaju popust). I taj caffe je jako lepo sredjen i ljudi često sede dole i rade.
Konferencijske sale su me bacile na dupe jer tako nešto do sada nisam video. Ogromni televizori, ozvucenje i osvetljenje sobe, kako funkcionisu mikrofoni, telefoni (konferencija) i slicno… bruka!
Parking je donekle obezbedjen, pošto ima više mesta nego ljudi. Funkcioniše po principu first-come-first-serve, ali pošto dolazim peške na posao, nisam jos uvek morao ovime da se bavim i ne znam koliki je problem parkirati se ujutro.

Dev okruzenje

Sto se dev okruzenja tice i tu sam eeeeextra zadovoljan. Kako sam stigao na posao sačekao me je top-of-the-line Apple MacBook Pro (drugim rečima najskuplja 15’’ koja moze da se kupi u radnji, bez onih custom dodataka), 24’’ monitor, bezicna tastatura i mis (Apple), solidne sluške i stand za laptop tako da mogu da ga uspravim pored monitora.

Standing desk

Vidim da dosta ljudi (oko 10%) koristi i standing desk. Imam baš veliku želju da probam, ali se plašim da ću da se izblamiram ako ne budem uspeo svo vreme da stojim (jer mi kažu ljudi da je bas naporno stajati ceo dan). Možda se ovajdim za jedan od onih stolova koji može i da se pomera (ti su bas fensi ali i skupi), pa mozes da stojiš kada ti se stoji i da ga spusti  kada bi da sediš. Mada vidim da ima kolega koji pola dana stoje, a popodne se izvrnu u trosed ili fotelju i odatle rade. Ne znam, nisam još uvek načisto.

Alati i proces

Što se samih alata tice (onih koji podrzavaju i odrzavaju razvojni proces), tu mislim da je Orion apsolutni pobednik svih kompanija u kojima sam radio. Koriste u potpunosti Attlasian-ov stack (uključujući i HipChat). To znači da koristimo Confluence za Wiki, Bamboo za build, Jiru za issue tracking i planiranje, Stash/Fisheye/Crucible za version control. Sve na GIT-u (naravno!) i svi koriste SourceTree koji je naravno Attlasian-ov. Iskreno, mislim da koristimo više Attlasianovih alata u razvoju od samog Attlasiana!
Pored svega ovoga, u najkracim crtama što sam video da se ovde koristi:
  • Java 7 (uskoro i 8). Isljucivo Eclipse-u zbog Equinox-a
  • JS (YUI), CSS (Sass), HTML5, Handlebars, Boomerang, Grunt, Aardvark i jos hrpa nekih alata i framework-a koje nisam koristio
  • Puppet + Vagrant (uz dodatni Ruby) za automatizaciju deploymenta u lokalu kao i u cloud-u (AWS). Jako puno rade na SaaS-u i Cloud-u.
  • Oracle (10,11,12), MSSQL, kao i Cassandra za NoSQL. Pored ovoga vidim da rade i ElasticSearch
  • Sve se vrti na OSGi containerima, tako da je OSGi osnova svega (uz prateci ESB koji su razvijali)
  • Ivy (grrrr) i Ant, na po kojem mestu Maven i Gradle.

Testiranje

Jedna od stvari koja me je oduševila kod Oriona je kvalitet automastkog testiranja. Prosto je neverovatno koliko testova je automatizovano. Ovde takodje dosta rade po BDD (Behaviour driven design) principu, a u skladu sa time, ogromna većina stvari na kojima sa radio ima i automatizovane acceptance testove koji su realizovani koristeći alate/framework-e kao sto su Cucumber. Tako da na primer svako vece se vrti build od nule, kao i large testiranje. Orion se vodi Google-ovom nomenklaturom testova (small, medium, large). Ne insistira se na tome da se radi po TDD principima gde se prvo pisu testovi pa onda kod, ali testovi apsolutno moraju da postoje ako želiš da dobiješ pozitivnu ocenu na Pull Request-u (bez kojeg tvoj kod neće ugledati svetlost dana).

Putovanje

Karte

Posle uspešno dobijene vize, krenuli smo užurbano da tražimo karte za Aukland. Prva opcija koja je i najčešća je da se putuje preko Dubaija i Australije. Ovo nam je delovalo kao jedina logična opcija obzirom na to da smo pokušavali da spojimo više stvari: mali broj presedanja, kratka čekanja između presedanja, pristupačne karte i spojene letove. Ova poslednja stvaka je ujedno bila i najbitnija i nešto oko čega nije smelo biti kompromisa. To znači da je let morala da organizuje jedna kompanija i da je za ceo let morala postojati samo jedna karta. Imajuci na umu distancu i broj presedanja, ovo znači da se prtljag čekira samo u Beogradu i uzima u Aucklandu. Takođe, sve rizike letova koji kasne, pruzima na sebe kompanija koja je nosioc karte.

E sad, dolazimo do blage komplikacije. Pošto se let organizuje preko Sidneja (ili Meburna ili Perta) potrebno je imati tranzitnu vizu za Australiju (nemojte da vas zbune informacije na sajtovima, neće vas pustiti da uđete u avion u Beogradu ako nemate odgovarajuću vizu, čak iako ne izlazite iz tranzitne zone).

Druga opcija koju je Marija našla je da idemo preko Franfurta i Singapura. Za Singapur nije potrebna viza (a može lako da se dobije na aerodromu ako želite da pravite veću pauzu u Singapuru). Odabrali smo ovu opciju, sa ukupnim trajanje putovanja BG-FRA-SIN-AUK oko 32h. Postojala je opcija da umesto 6 sati čekanja u Frankfurtu čekamo samo 2 sata, ali smo propustili priliku da kupimo te karte.

Vremena su bila otprilike raspoređena ovako:

  1. Polazak iz Beograda u četvrtak u 11:00
  2. Beograd – Frankfurt (2h)
  3. Čekanje na aerodromu (6h)
  4. Frankfurt – Singapur (12h) – SQ325
  5. Čekanje na aerodromu (3h)
  6. Singapur – Auckland (9h) – SQ285
  7. Dolazak u Auckland u subotu u 12:00.

Letovi

Beograd – Frankfurt

Iz Beograda za Frankfurt smo putovali nekim malim avionom (Lufthanzin avion). Let je prošao lepo, brzo, kao i svaki drugi let do nekog evropskog grada. Ono što nas je čekalo je bilo malo duže čekanje na aerodromu kada sletimo. Aerodrom u Frankfurtu je veliki i ima dovoljno sadržaja da smo mogli da se zanimamo (sa posebnim naglaskom zanimanja deteta od 2 godine). Petar je bio jako dobar, spavao je 2 sata na aerodromu, jeo jabuke i grožđe i provozao se 1001 put nekim liftom, i još toliko pokretnim stepenicama. Na aerodromu imaju i neke male igraonice (uslovno rečeno), prava prilika za trošenje energije pred duuugi let.

IMG_0140
Mali odmor

 

Šetam Petra koji kunja u kolicima
Šetam Petra koji kunja u kolicima

Frankfurt – Singapur

Ovo je najduži let. Iz Frankfurta smo krenuli uveče po našem vremenu, što je bio benefit o kojem nismo mnogo razmišljali pre samog putovanja. Ispostavilo se da su vremena najdužih letova bila odlična imajući u vidu to kada Petar spava noću i kada ima popdnevnu dremku. Leteli smo redovnim letom Singapur Airlines-a, koji se realizuje avionom Boeing 777-300ER. Razlika u odnosu na avione kojima smo navikli da letimo je ogromna, što je bilo pravo olakšanje. Avion je veoma veliki, osećaj prostora je odličan. Pored toga, usluga na avionu je bila izvanredna, hrana je bila fantastična, kao i vino koje smo samo dopunjavali. Petar je spavao dobar deo leta, a kada je bio budan zanimao se crtanjem – bojice i svesku je dobio na prethodnom letu, ili je gledao crtaće.

IMG_0143
Pačići su umorni

 

Posle par sati sedenje postaje neudobno, u kakvim god uslovima da putujete. A ja nisam znao da se naslon za glavu pomera gore dole, pa sam ceo let pokušavao nekako da se iskrivim ne bi li kičma prestala da me boli od neprirodnog položaja. Naslon za glavu može čak i da se oblikuje tako da može bolje da drži glavu dok spavate. Ovo sam primetio tek na letu iz Singapura za Auckland, kada sam video kako se čovek ispred mene lepo namestio.

Sve u svemu, više od pola putovanja smo prošli, dete nam je lepo spavalo, lepo jelo i bilo odlično raspoloženo … so far so good. Stalno se vraćam na Petra i njegov doživljaj puta, jer njegovo raspoloženje uvek utiče i na naše.

IMG_0151 IMG_0150

Aerodrom u Singapuru je ogroman i kao u Frankfurtu, ima dosta sadržaja za zanimaciju. Ovde smo taman imali vremena da popijemo kafu, malo proteglimo noge i već je bilo vreme da se ukrcavamo na let za Auckland.

Singapur – Aukland

Ovaj let je takođe u realizaciju Singapore Airlines-a, ali ovog puta leteli smo avionom Airbus A380-800. Avion je veoma sličan prethodnom, ogoman. Pored navedenog otkrića oko sedišta i udobnosti, ovde sam shavtio i drugu stvar koju bih drugačije uradio. Naime, jedna od bzvz stvari na svim letovima su slušalice koje se dobiju na letu. Sve su namenjene jednokratnom korišćenju, pa i nije neko iznenađenje da su smeće. Divne kolege iz PSTech-a su mi poklonile fantastiče bežične slušalice koje imaju kabl koji može da se koristi za ostvarivanje žičane veze. Na ovom letu sam shvatio da mogu na avionu da kupim adapter. Tu je tek došao do punog izražaja njihov in-flight entertainment sistem, uz filmove i serije kojih stvarno ima puno u izboru. Tako da ako bih nešto preporučio za ovako dugo putovanje, to bi bio dobar par active noise cancellation slušalica, i gore pomenuti adapter (koji može da se nađe i pre leta).

Dolazak u Auckland je obeležio Miloš, veliki osmeh dobrodošlice i divno putovanje po prelepom prolećno-letnjem danu do Miloševe kuće u Mount Eden-u.

Albert Park
Albert Park

Početak avanture

Odluka

Prvi post na temu selidbe i života u Aucklandu bi trebao da se tiče same odluke da se sa porodicom preselim na Novi Zeland, kao i procesa dolaska ovamo. Ideja da emigriramo nije nova i svako ko nas poznaje zna da je to jedna od stvari o kojima ozbiljno razmišljamo već neko vreme. Do sada se nismo bavili odlaskom jer smo mislili da je Petar još mali i da imamo vremena.

Inicijalna ideja nam je bila da, ako bi emigrirali, poželjne destinacije su:

  1. Kanada
  2. Australija
  3. Novi Zeland
  4. Amerika.

Ipak, Amerika je odmah otpala jer je tamo jako tesko otici u potrazi za poslom, a i zemlje Commonwealth-a su nam delovale privlačnije zbog uredjenja školskog, zdravstvenog i socijalnog sistema, uz daleko manje kriminala. Kao takve su već godinama na vrhu svih listi koje uporedjuju najbolje zemlje za zivot.

Još jedno pitanje koje mi cesto ljudi postavljaju je zašto nismo odabrali neku evropsku destinaciju. Kratak odgovor je da sam želeo da to bude zemlja gde je engleski zvanični jezik. Nisam želeo da prelazim jezičku barijeru jer, na osnovu iskustava i doživljaja drugih, to ume da bude veliki problem. Engleski govorim kao maternji tako da mi je to na NZ plus, a ne minus.

Stvar koja nas je naterala da se aktiviramo u tom pogledu je to što moj trenutni poslodavac traži dosta novih ljudi, važi za odličnog poslodavca na NZ trzištu posla i ima poseban status što se dovodjenja imigranata tiče (Accredited employer).

Porazgovarao sam sa Marijom i doneli smo odluku da želimo da probamo i da treba da se javim na konkurs.

Takodje, razmišljali smo kako imamo dovoljno vremena da isprobamo NZ i Auckland, kao i vremena da se predomislimo, bez da utičemo puno na Petra i njegovo školovanje.

Doneli smo odluku da ćemo probati sa Aucklandom.

Nakon toga je procedura išla ovako (u kratkim crtama):

Intervju

  1. Poslao CV recrouter-u sa kojim me je povezao Milos.
  2. Test 1 (recrouter test). Četiri testa online (Java, JS, SQL, Spring)
  3. Kratak razgovor sa recrouter-om, da bi ustanovio koja me pozicija interesuje i da vidi da li sam stvarno zainteresovan da predjem za NZ, jer ne zele da trose vreme poslodavcima sa ljudima koji su tu samo da utvrde svoju vrednost na tržištu.
  4. Pored CV-a su mi tražili makar 2 pisane reference u pisanoj formi, stim što su obojicu mojih prethodnih menadžera pozvali i telefonom.
  5. Test 2 (employer test). Tri algoritamska zadatka na Codility-u (100 min.)
  6. Intervju 1 – Tehnički direktor (hr tip intervjua)
  7. Intervju 2 -Tehnički direktor + 2 developera (tech intervju).

Ponuda

Nakon drugog kruga intervuisanja pozvao me je recrouter, koji mi je rekao da sam jako dobro prošao i da žele da znaju uslove koje tražim. To podrazumeva platu, tip vize koji planiram, godišnji bonus, troškove prelaska na Novi Zeland (relocation expenses)… Preneo sam recrouteru svoja očekivanja i u roku od 24h sam imao ugovor pred sobom (čak sa malo boljim uslovima nego što sam tražio). Ostalo je pitanje da li mogu da počnem da radim u roku od 3 meseca, na šta sam odgovorio potvrdno, uz blagu bojazan da komplikovana procedura dobijanja viza može da produži taj rok.

Vize

Pošto moj poslodavac spada u kategoriju Accredited employers, sam proces dobijanja vize je znatno olakšan i ubrzan. Na sajtu NZ imigracionog odeljenja piše da bi odgovor trebalo da se dobije u roku od 5 radnih dana od trenutka kada krenu sa procesiranjem. Marija je aplicirala za Partnership based work vizu, a Petar Special category visitor vizu (posto nije još uvek dovoljno star za školu).

Od neophodnih dokumenata su nam trebali (ili makar ona dokumenta koja smo mi priložili):

  1. Potvrda neosudjivanosti i o tome da nismo krivično gonjeni.
  2. Zdravstveni pregled (opšti pregled i rendgen pluća koji se obavlja u IMO u Beogradu).
  3. Potpisan ugovor sa kompanijom
  4. Potvrda da je kompanija Accredited Employer
  5. Potvrda o braku i o vezi (o ovome nešto kasnije)
  6. Potvrda da samo Petrovi roditelji (izvod iz knjige rodjenih)
  7. Diplome sa fakulteta (dokaz o stručnoj spremi)
  8. Pasoše
  9. Popunjene formulare za vizu
  10. Dokaz o uplati (dovoljno je da se ostavi broj kreditne kartice, pa oni sami skinu sredstva).

Sva ova dokumenta je potrebno prevesti na engleski (ako već nisu na engleskom). Poslali smo sve DHL-om za London. I čekali. Posle dve nedelje smo dobili napismeno odgovor da su naše papire poslali u Wellington (NZ) radi daljeg ispitivanja (kod takozvanog Immigration Profiling Branch). Rečeno mi je telefonom da procedura odobravanja od trenutka kada dokumenta stignu na NZ može da potraje do 25 dana. Ovo je bio popriličan šok i ozbiljno je poremetilo planove.

Posle dve nedelje, Marija je dobila mail od sluzbenika iz Immigration-a, koji je rekao da je pri kraju obrade mog zahteva i da bi bilo dobro da pošaljemo dodatne dokaze stabilnosti naše veze. Pored svih ostalih stvari koje sam mislio da mogu da se dovedu u pitanje, nisam mislio da će pitati za stabilnost veze. Naveo je sledeće stvari kao potencijalni materijal koji možemo da mu pošaljemo:

  • Odvojena pisma za Mariju i mene, adresirana na istu adresu.
  • Dokaz o zajedničkom bankovnom računu (pošto naš zakon ne dozvoljava ovu kategoriju, poslao sam mu screenshotove Raiffeisen aplikacije kao dokaz da Marija ima pristup mom računu).
  • Fotografije (poslao sam mu niz fotografije od 1999 pa do 2014).
  • Napisao sam mu da smo Marija i ja zajedno 15 godina, 5 godina braka i da imamo sina od 2 godine.

U roku od 12h dobili smo odgovor da su nam vize odobrene i da je poslao kurirom za Beograd. Nakon 5-6 dana, imali smo pasoše sa NZ vizama na 30 meseci.

O samom putovanju i prvim danima u Aucklandu, za koji dan.

Yet another blog

Ideja ovog bloga je prenese naše utiske sa Novog Zelanda. Nadam se da ćete imati razumevanja što će komentarisanje biti isljučeno, makar u početku. Za sve one koji imaju pitanja, slobodno me kontaktirajte direktno.