Proveli smo jedan savršen dan u Hawkes Bay. Imali smo puno sreće sa našim divnim organizatorima, vrlo su bili ljubazni i pripremljeni, pravi domaćini! Dan nam je počeo uz jutarnju kafu na terasi kafića sa koga se prostire vidikovac na grad Hastings i na čitav zaliv, do susednog grada Napiera. Idealna panorama.
Deca su nasla sebi zanimaciju. Gradili su neku skalameriju od drvenih blokova koje je kafić obezbedio, pa su saterali jadnog zrikavca u ćošak jureći ga po travi i ispod stolova. Kako je lako biti dete – novi drugar baš jednostavno postane stari prijatelj.
Kao i svuda ostalo, korišćenje jakog zaštitnog faktora se podrazumeva (ovo ne mogu dovoljno često da ponovim).
Otišli smo i na Te Mata Peak odakle smo imali još bolji pogled na Hawkes Bay. Vidikovac je savršeno mesto za one koje žele da osete jedinstvenu klimu, neuobičajen teren, beskraj okeana kao i nestvarne boje letnjeg dana na Novom Zelandu.
A potom divan ručak.
Setnja pored luke, kao i šetnja glavnom ulicom Napiera – centrom Art Deco stila i kulture.
Napier plaža.
Uveče smo pravili roštilj od morskih ražnjića – domaći specijalitet na novozelandski način. Kulinarski užitak! 🙂
Pridružili su nam se i Jelenini i Draganovi prijatelji iz Napiera. Na NZ su došli iz Hrvatske.
Decu smo ušuskali u krevete, a mi smo ostali do kasno da pričamo na svom maternjem i da se smejemo…
Ujutru smo, možda još malo mamurni, ipak bili spremni za pokret. Destinacija – vinarija MISSION. Jedna od najstarijih vinarija na NZ koju su osnovali francuski misionari 1838. i počeli sa proizvodnjom vina za potrebe crkve. Kasnije je vino prodavano i za šire potrebe, ali crkveni duh i obeležja su očuvana na zgradi do danas.
Inače vinarstvo je grana koja postaje vrlo popularna na NZ, a vinarije osim obilazaka podruma i degustacija nude i organizovanje različitih proslava. Naravno da smo poneli par boca vina iz vinarije, i nismo se pokajali! Sreća pa je dostupno i u lokalnom supermarketu u Aucklandu i od tada je naš redovan izbor.
Posle obilaska vinarije smo se pozdravili sa divnim ljudima koji su nam ulepšali ovaj novozelandski Uskrs. Zbog njih smo se osetili kao da smo praznike proveli kod kuće…
Nazad smo putovali pored jezera Taupo, još jedne od nezaobilaznih turističkih tačaka na NZ. Bilo je teško pronaći mesto otvoreno za klopu, imajući u vidu da je bila nedelja – Uskrs.
Kao i svaki povratak kući, preispitujete i pretresate glavu utiscima sa putovanja. Mi smo bili radosni jer je Petar izrastao u dečaka koji je sada spreman da se igra i vodi ozbiljne razgovore sa drugarima. 😉 A glavna misao je, verujem bila – šteta što nisu bliže. 😉
