Preselili smo se u novi stan! Da se razumemo, stan u kojem smo bili godinu dana je bio odličan. Veliki, potpuno namešten, u centru grada, blizu svega što nam treba i ne treba. Odličan za početak.
Posle nekog vremena, stvari koje su u početku malo smetale i za koje sam mislio da ćemo se navići su postajale sve gore, a tu prevashodno mislim na buku. Buka preko dana nije problem, na nju se čovek brzo navikne i ona postane onaj deo zvuka koji više ni ne primećuješ.
Sva je sreća što se na Novom Zelandu sviranje sirenom kod voziš kola, verujem smatra uvredom, tako da nećete naići na puno ljudi koji koriste sirenu, ikada. Nije u sirenama i saobraćaju problem. Problem su bili vikendi. Problem je što Kiwiji ne znaju da piju, ili mi ne znamo tako dobro da se zabavljamo. Omiljena vrsta zabave je vikanje, urlanje, dranje na saaaav glas! Sva sreća i potpuno neverovatno je da Petar može tako bezbrizno da spava i pored sve te galame ispod prozora.
Drugi, isto tako rasprostranjen vid zabave je propovedanje ili (takodje) dranje na sav glas sa “street corner”-a o verovanjima ili zalaganjima. Auckland je najšareniji grad za koji znam, u smislu različitih rasa, nacionalnosti, boja kože, vere i opredeljenosti u bilo kom drugom smislu. Najnormalnija stvar je četvrtkom, posle 6 popodne, propratiti veselu Hare Krišna grupu duž cele Queen street. Gomila od 20ak “hipika” djuska i peva uz ritam svojih neobičnih instrumenata i nama već poznate melodije Hare Krishnaaa, Hare Krishnaaaaaaa, Hare Hare, Krisha Krishna …
Petkom uvece, posle 9, na uglu je fino obučeni u beloj košulji i sa crnim prslukom stariji čovek, neverovatno razvijenih glasovnih sposobnosti… on zna šta bi Isus uradio i šta On očekuje od nas… I sve je to lepo zapisano na belim papirićima koje deli u trenutcima predaha od silne dreke. Kada je ugao slobodan u bilo koje doba dana tu su poznati par, najviše me podsecčaju na Amiše, i po izgledu i po pokušaju da budu nenametljivi. Ona deli flajere onima koji joj pridju, ne uvaljuje u ruke. On je zato poneo pojačalo. I mikrofon. Tako je nenametljivo tih, pa mu valjda treba podrška drevnih tehnologija. Sledeći stalni gost koji je kod nas izazvao velike simpatije je “meda”, naš komsija sa ugla, brejkdenser u pokušaju. Slobodno tvrdim da je ovo najveći, najviši, najteži brejkdenser na planeti. Čovek ima 150kg. Ali ne odustaje, i predano djuska i vrti se sa mnogo agilnijim Japancima koji su deo njegove stalne ‘ekipe’. Jedini zvuk koji je bilo uživanje slusati je gitara jednog starog šmekera koji je na uglu svirao svoje note. A razni sviraju u sve i svašta, počevši od kanti prevrnutih naopačke, preko Japanca koji je svirao fine melodije na “guslama”, do duvanja u nekakve cevke i rogove… I tako svaki dan, neka zvučna poslastica, parada, proslava ili protest, a da ne zaboravim ni zvuke sirena službenih vozila koji zuje po centru kao da živimo u požarnoj zoni! Kao da su im kuće od kartona pa će da se … wait a minute.
I naravno , obavezan vrhunac dolazi vikendom, sa hordama tinejdžera i studenata koji kao da su upravo to veče pušteni sa lanca, i da je ovo poslednje veče u istoriji sveta u kojem se služi alkohol!
Tako svaki vikend, maštam kako silazim dole i delim šamare kao flajere, i kunem sebe što nisam bio malo aktivniji. Baka Milena je odustala od normalnog spavanja, pa obavezno popije jednu tableticu za miran san.
Posle nekoliko nedelja gledanja i lutanja po raznoraznim kućama i stanovima, nalazimo naš novi stan! Mali dvosoban stan sa dve odvojene spavaće sobe (ko je gledao stanove po Aucklandu znaće šta znači ‘odvojene’ jer ovde dosta toga zovu spavaćom sobom).
Zgrada je skoro nova, završena 2011, stan je čist, izolacija deluje mnogo bolja (posebno zvučna), i uz stan ide ‘secure car park’ iliti mesto u podzemnoj garaži!
I sto je najvažnije – MIRNO SPAVAMO!