Konačno malo slobodnog vremena da pišem i o putovanjima po Novom Zelandu… Pošto ste me kritikovali da ne kačim dovoljno fotografija, u narednim postovima će ih biti više.
Imali smo sreće da na Novi Zeland dođemo pred sam početak leta i tako mogli da uživamo u dugim i toplim danima. Prilika da se odmaknemo dalje od Aucklanda nam se ukazala posle 1.5 mesec boravka ovde, krajem januara. Miloš je bio velikodušan i ponudio nam svoj auto dok je on sa devojkom bio u Wellingtonu. Mi smo sa teskoćom prihvatili 🙂 … i isplanirali celodnevni izlet negde van Aucklanda.
Kako smo ipak geeky porodica, odluka je bila laka… Hobbiton. Mesto se zapravo zove Matamata i u svetu je poznato kao jedina očuvana komercijalna lokacija gde su snimani filmovi iz trilogija Lord of the rings, kao i The Hobbit.
Jedna od prvih stvari koja me je odusevila na ovom putovanju je koliko je u stvari Novi Zeland dobar za vožnju. Ne dobar, odličan! Putevi su slični našim magistralnim putevima (dok oko Aucklanda dominiraju veliki i široki autoputevi). Čim se odmakneš iz gradskog špica i guzvi, ostaje ti samo da uživaš u perfektnim putevima koji se vijugaju po savršenoj prirodi Severnog ostrva. Ali kad kažem savršenoj, to zapravo ne mogu da dočaram rečima, a verovatno ni slikama (ali pokušaću).
Druga stvar koju sam primetio je da na putevima i nema mnogo saobraćaja (čim se udaljiš iz Aucklanda), i koliko su pažljivi (čitaj spori) vozači. Niko nikoga ne obilazi i svi (ali bukvalno SVI!) se drže ograničenja od 100km/h koje važi na svim auto/magistralnim putevima. Prosto je neverovatno, a nekom ko je došao iz Srbije, malo i neprijatno. Za autoput sa više traka, ograničenje od 100km/sat je zaista malo i tek poneko se usudi da zgazi čak do 110km/sat. Sa druge strane, saobraćaj se tokom puta toliko proredio da nisam viđao druge automobile. Uglavnom, dobar je osećaj, voziti u ovakvoj okolini, po ovakvim putevima… Vożnja je bila baš odmor za mozak i uživanje. I uz stalno vraćanje na istu misao … “jel’ moguće?… gde smo!”
Hamilton
Pauza za ručak/piknik je bila u predgrađu Hamiltona, u Forest Lake. Nastao 1930-ih, Forest Lake je najvećim delom činila močvara koja je isušena. Sačuvano je malo jezero Rotokaeo, a na njegovim obalama izgrađena drvena pešačka staza, jer je zemlja oko jezera i dalje na pojedini mestima prilično vlažna i verovatno ne baš stabilna i bezbedna za šetnju. Prošetali smo ovom stazom, oduševili se biciklistickom stazom za decu, Hamilton BMX. Tek shvatam da u močvarnom predelu nekog Hamiltona koji broji oko 150.000 stanovnika prvi put vidim kako treba da izgleda prava BMX staza.
Minogue park, jezero i staza, sa takodje profesionalnim netball terenima i centrom, sve to u prečniku od nekoliko desetina ili par stotina metara je bila prava destinacija za predah i razgledanje. I ovde, u lokalnom kafiću je kafa sredstvo kojim se stvaraju lojalne mušterije, a stalni ostaju stalni. Hrana je podjednako dobra kao u bilo kom kafiću/restoranu u Queen Street-u u srcu Aucklanda. U celoj zemlji očigledno postoji neki nepisani zakon koji zabranjuje služenje loše kafe i spremanje bezukusne klope koja pri tome ne izgleda i kao remek delo u tanjiru (makar to bio samo sendvič… nikada nije samo sendvič).
Hobbiton
Posle 2-2.5 sata vožnje, stižemo u Hobbiton. To je ustvari veliki lep parking, centralna zgrada sa šalterom za karte, kafićem i prodavnicom suvenira, sve sa prepoznatljivim fontom i simbolima iz filmova. Preuzeli smo rezervisane karte, i krećemo na vođenu turu (koja traje oko 2.5 sata). Inace, naša tura (pun autobus entuzijasta željnih lično da vide svoju omiljenu scenografiju) je bila u 15h, sledeća u 15.15, pa u 15.30 itd.
Autobusom se za 5 minuta stiže na pravu destinaciju, brdo sa ispresecanim stazama do poznatih “kućica” i scena iz filma. Vodič je bio prijatan, duhovit taman toliko da ni ne pomislimo da je ovo možda 100000 put kako priča iste detalje i postavlja ista trik pitanja, ne bi li otkrio najvernijeg “fan-a”. Zaista se potrudio da nam dočara doživljaje sa snimanja, kao i napor studija da održi što više detalja u tajnosti do samog početka snimanja. I naravno skretao nam je pažnju na scene i detalje koje ćemo moći da prepoznamo na sledećem gledanju filma. Od manje ili više poznatih kućica, do potpuno veštačkog drveta, napravljenog sa preko 300.000 plastičnih listova, do metoda za mahovinu i patinu na ogradama koji se koristi u żelji da se dobije starinski izgled… pa do degustacije pravog ginger beer-a u Green Dragon Inn-u…
Petar nikako nije bio jedan od entuzijasta, čak je nekima zapao za oko. Bio je jaaaako nervozan, nestrpljiv i glasan dok smo bili tamo. Bio je pomalo zainteresovan samo da popravi, namesti ili uzme delove scenografije… A po mogućstvu ponese i kući. I pored svega toga, poseta Hobbitonu je magično iskustvo koje ne bi trebalo da propusti bilo ko ko se nadje u blizini Aucklanda (posebno ako voli LOTR serijal).
Posle svega, ostaja je ogromna želja za kupovinom nekog dobrog automobila, zarad vožnje po ovakvom Novom Zelandu (samo vožnja, destinacija je manje bitna, možda čak i nepotrebna). Sada mi je jasno zašto je Henry Cole-u ovo omiljena destinacija na planeti za vožnju motora.
